INTERVJU: STEFAN MOMIROV, VRŠČANIN KOJI JE POBEDIO REAL

Iza Stefana Momirova je odlična debitantska sezona u španskoj Endesa ligi. Vršački košarkaš ne samo da je opravdao očekivanja čelnika Breogana već je stekao velike simpatije navijača kluba iz Luga. O svojoj prvoj godini u najjačoj košarkaškoj ligi Evrope Stefan Momirov govorio je, statistički gledano u prvoj sezoni u španskoj ligi igrao si 31 utakmicu, prosečno 22 minuta po meču, postizao 5,9 poena, imao 2,5 skoka uz prosečno 5 indeksnih poena. Procenat šuta za dva poena 48,7%, za tri 35,2%, slobodna bacanja 63,6%. Kako su u Breoganu bili zadovoljni tvojim igrama?

Samim tim što sam produžio ugovor na još godinu dana govori da su rukovodstvo i stručni štab kluba na čelu sa trenerom Veljkom Mršićem zadovoljni. Ne marim puno za brojke, ali statistički gledano to je solidan učinak. Meni je mnogo važnije što ću i dalje igrati u najjačoj evropskoj ligi, pogotovo u klubu kakav je Breogan, idealan za napredovanje mladih igrača, u kome se odlično radi i gde vlada prava porodična atmosfera. Zadovoljan sam kako je protekla prethodna sezona, siguran sam da će sledeća biti još bolja.

Da li si uspeo da se adaptiraš na igranje u Španiji i u kojoj meri si, po tvom mišljenju, uspeo da naglasiš svoje kvalitete u igri?

Adaptacija nije bila laka i još uvek nisam siguran da sam sasvim uspeo u tome. Košarka u Španiji je daleko brža nego u drugim evropskim ligama i moram da priznam da sam najviše problema imao kada je u pitanju selekcija šuta. Trčanje u oba pravca je, naravno, najvažniji segment, ali šutira se mnogo češće i mnogo je jači kontakt. Sad mogu da kažem da mi takav način igre sasvim odgovara, ali do potpune adaptacije imao sam dosta problema. Mislim da sam uspeo da pokažem većinu stvari u kojima sam dobar. Znam šta me čeka naredne sezone i biće mi daleko lakše. Znam kako protiv kog kluba treba igrati, kako protiv određenih igrača.

Poznat si kao igrač koji besprekorno obavlja defanzivne zadatke, ali i kao strelac koji može da pogađa trojke u serijama. Kojim segmentom u tvojoj igri je je trener Veljko Mršić najzadovoljniji?

Svaki trener pre svega kod igrača ceni igru u odbrani, ni Mršić nije izuzetak. U planu igre postoje akcije koje se igraju za mene, trener zna da sam dobar šuter, ali posebno ceni što umem da odigram za ekipu, što sam vojnik kolektiva, što obavljam stvari koje su statistički nemerljive. Mislim da sam najviše iz tog razloga na svakoj utakmici u prethodnoj sezoni bio u startnoj petorci, što meni, igraču od 22 godine, koji na terenu u najjačoj evropskoj ligi provodi minimum 20 minuta, mnogo znači. To govori o ogromnom poverenju koje trener ima u mene, ali i da ozbiljno računa na mene u narednoj sezoni.

Breogan je doskoro nazivan malom srpskom kolonijom. U narednoj sezoni, u timu bićeš jedini igrač iz naše zemlje. Koliko ti je značilo što si po dolasku u Španiju u klubu imao saigrače iz Srbije?

Ako govorimo o igračima sa prostora bivše Jugoslavije, ove sezone u timu će biti dva hrvatska i jedan slovenački igrač. Prošle sezone nas je bilo četvorica iz Srbije u Breoganu, pored mene igrali su Luković, Nenadić i Tanasković, kao i Srbin iz Austrije, Luka Brajković. Mnogo mi je značilo što su bili u timu, uz njih sam se lakše prilagodio načinu igre u Španiji, naravno, lakše je išla i adaptacija na život. Uvek postoji ta jezička barijera kada živiš u inostranstvu, zbog toga je lepo kada imaš sa kim da popričaš na srpskom. Imao sam sreću da je u timu bilo toliko naših igrača. Većinu vremena provodili smo zajedno. To ne znači da sam se manje družio sa Špancima ili Amerikancima, naprotiv. Svi smo međusobno imali izuzetno dobre odnose i zbog toga je naša ekipa imala pravu hemiju koja je umnogome doprinela ostvarenim rezultatima. Ove sezone od Hrvata u timu će biti Nakić i Rudan koji je stigao iz Mege. Iz Bajerna je došao Slovenac Žan Mark Šiško.

U Srbiji se dosta pričalo o utakmici u kojoj je Breogan savladao Real. Međutim, činjenica je da nisu samo mečevi protiv Reala i Barse u centru pažnje jer su sve ekipe izuzetno jake i svaka utakmica je spektakl. Kako si doživeo atmosferu na mečevima Endesa lige?

Prvo moram da kažem da mi se dolaskom u Španiju ostvario dečački san. Kao klinac pitao sam se kakav je osećaj igrati protiv tako velikih klubova i vrhunskih igrača. U potpunosti se slažem sa konstatacijom da je svaka utakmica spektakl i ne postoji nijedna u kojoj je neko izraziti favorit. Bukvalno svako može da dobije svakog bez obzira da li je u pitanju domaći ili gostujući teren. Najočigledniji primer je naš trijumf nad Realom od 24 poena razlike što je bio najteži poraz Madriđana od 2010. godine. Taj meč ću zauvek pamtiti. Bio je u pravom smislu spektakl.

Sa kim se najbolje slažeš na terenu?

Ne bih mogao da izdvojim jednog igrača i kažem sa njim najbolje funkcionišem. Mogu da kažem sa kim najbolje podelim ulogu u timu. To su prošle sezone bili Nenadić i Nakić. Sa njima sam funkcionisao maksimalno dobro, u svakom trenutku znali smo ko šta radi na terenu bez obzira da li je u pitanju odbrana ili napad. To su igrači koji savršeno razumeju košarku i sa njima je vrlo lako slagati se u igri. Moram da kažem da isto to važi i za dvojicu Španaca, Serđija i Erika Kintelu, dva brata rodom iz Luga. Sa njima se takođe na terenu odlično razumem.

Da li su posle osvajanja desetog mesta u Endesa ligi ambicije rukovodstva Breogana porasle ili je klub i dalje svestan svog mesta u španskoj košarci?

Osvajanjem desetog mesta Breogan je izborio mesto u FIBA Ligi šampiona. Dugi niz godina klub nije uspeo da izađe na međunarodnu scenu i taj plasman je ogroman rezultatski iskorak. Imali smo dobru šansu i da izborimo mesto u plej-ofu, kao i da obezbedimo učešće u Kupu kralja. Iako to nije bio primaran cilj, u oba slučaja nedostajala nam je po jedna pobeda. Ove sezone, naravno, primaran cilj je opstanak u ligi, ali je ambicija da ekipa stigne do plej-ofa i Kupa kralja. U FIBA Ligi šampiona imamo izuzetno tešku grupu (Bursa, Hapoel Holon, Bon, Breogan), cilj je da se zauzme jedno od prva tri mesta i obezbedi plasman u narednu fazu.

Kako ti se dopada Lugo i kako si se adaptirao na život u gradu?

Grad Lugo svideo mi se odmah po dolasku, na prvi pogled. Nije veliki i ja sam ga nazvao španski Vršac. Lep, miran grad, pun istorijskih znamenitosti, sa oko 150.000 stanovnika. Ne živi se u jakom tempu i baš zbog toga mi se dopada i podseća me na Vršac. Trudio sam se od početka da ga potpuno upoznam da bih se u pravom smislu reči osetio građaninom Luga. LJudi su divni, prihvatili su me jako dobro. I komšije i navijači i ljudi iz kluba. Čim su me tako srdačno prihvatili, olakšali su mi adaptaciju na tamošnji život. Lično sam se uverio da Španci imaju veliko poštovanje prema ljudima koji dolaze iz Srbije i slobodno mogu da kažem da nas vole. Klub je za sve igrače obezbedio stanove, vozim klupski automobil, sve je na vrhunskom nivou. Stariji igrači sa kojima sam pričao pre početka internacionalne karijere govorili su mi, samo idi u Španiju ako možeš. Nadao sam se da je dobro, ali nisam znao da je ovoliko dobro. Što se tiče profesionalnosti teško koja liga može da se uporedi sa španskom.

Kako ti ide učenje španskog jezika?

Moram da priznam da mi španski ide izuetno dobro i da se veoma lako uči. LJudi u Lugu ne pričaju puno engleski jezik i zbog toga sam bio primoran da brzo učim španski i savladao sam neke osnovne stvari koje su mi potrebne za svakodnevnu konverzaciju. Planiram da krenem na časove i spreman sam da se posvetim učenju tako da mislim da ću na kraju ove sezone dobro govoriti španski jezik.

Poznato je koliko Španci vole sport, zna se da su opsednuti fudbalom, kakva je situacija sa košarkom i koliko si u tom smislu uspeo da osetiš njihov senzibilitet?

Španci su po temperamentu slični nama. Imaju taj sportski inat i urođeni pobednički mentalitet. Tačno je da su fudbalski fanatici, ali su isto tako i košarkaški. U to će od naredne sezone imati priliku da se uvere i naši gledaoci jer će u Srbiji biti prenošene utakmice španske lige. Hala u Lugu ima 6.000 mesta, na svakoj utakmici prisutno je 6.000 gledalaca. Slobodnog mesta nema, karte su rasprodate danima unapred. To su navijači koje nije moguće porediti sa navijačima Partizana i Zvezde, koji sa ogromnom strašću i emocijama navijaju, ali su svakako navijači koji žive za košarku u Lugu.

Kada si pomenuo navijače, zanima me da li u Španiji, kao u Srbiji, gde svi navijaju za Partizan ili Zvezdu bez obzira gde se igra, svi bodre Real ili Barsu, ili postoji navijački lokalpatriotizam i navijanje za klub iz svog grada?

U tome i jeste najveća draž igranja u španskoj ligi. Možda postoje ljudi u Lugu koji navijaju za Real ili Barsu, ali sigurno je da najveći broj njih koji dođe u halu svim srcem navija za Breogan. Situacija je ista u svim ostalim španskim gradovima, bez obzira koji je sport u pitanju. Svi zdušno navijaju za tim iz svog grada. U Srbiji se retko dešava da navijači, izuzev Partizana i Zvezde, putuju na gostovanja. U Španiji navijači svakog kluba, u sopstvenoj organizaciji, putuju na utakmice u druge gradove i navijaju za svoj tim.

Da li si dolaskom u špansku ligu ostvario svoje igračke ambicije i da li se nadaš pozivu u reprezentaciju?

Jedan deo ambicija jesam ostvario, ali sam gladan rada i novog napretka u karijeri. Daću sve od sebe da napravim korak više, da se nađem u nekom od velikih španskih klubova. Ostvareno do sada daje mi podstrek da je to moguće, ukoliko si dobar sa svojom glavom, ako tačno znaš šta želiš i ako na putu do cilja daješ sto posto sebe. Naredne sezone imaću novi iskorak jer ću prvi put igrati u evropskom klupskom takmičenju. Želja mi je da jednog dana nastupam u Evroligi. Pozivu u reprezentaciju se nadam, imam veliku želju da zaigram za Srbiju, ali očigledno da je potrebno još vremena da bi se to desilo. Poziv za reprezentaciju dobio sam u kvalifikacionom ciklusu za Evropsko prventvo pre tri godine, ali nisam mogao da dođem jer sam bio zaražen korona virusom. Mislim da još uvek ima vremena za ostvarenje te želje.

Izvor vršac.web

 

x

Takođe pogledajte

„Koštana“ otvara festival klasike u Vršcu

Festival klasike „Vršačka pozorišna jesen“ zakazao je susret sa publikom od 25. do 30. oktobra, ...