Vrščanin Radomir Mudrić: Svrha života je u stalnom ispunjavanju ciljeva

Moje odrastanje isprepletano je između „normalnog“ i karatea. U tom smislu nisam siguran šta je moja prošlost.

Dvostruki način života koji sam nenamerno vodio, „raspolućen“ između civilnog i uniformisanog u kimono, ni danas me ne ostavlja na miru. Ipak, mislim da je moja prošlost, pre svega, vezana za karate, a moja „normalna sadašnjost“, koja izvire iz prošlosti, vezana je za moju porodicu kojoj sam veoma privržen.

Prošlost vezana za detinjstvo mene asocira na rodno mesto ili na mesto odrastanja, odakle izvire mnogo emocija! Rođen sam u Vršcu, kao potomak kolonista iz Like… dedovi su bili učesnici Prvog svetskog rata… i tu sam živeo prvih šest godina, koje su mi kao u magli. Više pamtim događaje i često ponavljane priče iz tog ranog perioda nego što ga se sam sećam!

Pamtim ravan, široki prostor, tipičan za ceo Banat, gde puca vidik. Deo familije je živeo u starim nemačkim kućama a deo u novosagrađenim. Velika familija sa brojnim članovima zauzimala je veliki prostor, koji je između i oko kuća bio prošaran njivama sa raznim zasadima. A svuda okolo prelepa svilenozelenkasta detelina, u kojoj smo se kao deca skrivali i igrali.

Za Pančevo me, za razliku od Vršca, vežu već mnogo jasnije uspomene. Tu počinje moje pravo odrastanje, od zabavišta pa do završetka osnovne škole. Živeli smo u nacionalizovanoj dvospratnici sa dvorištem, veoma blizu centra grada i reke Tamiš.

Stan koji je dobio otac na korišćenje bio je ogroman sa visokim plafonima i starim „kaljevim“ pećima koje su uspešno zagrevale stan zimi. U samom dvorištu je bilo prostora za igru gde smo šutirali neke „krpenjače“.

Učeći osnovnu školu i družeći se sa vršnjacima, imao sam bezbrižno detinjstvo. Sećam se da smo u školu odlazili jednoobrazno uniformisani, nešto kao omladinci na radnim akcijama. Dečaci su nosili tamnoplave kaputiće, a devojčice haljine ili suknje istih boja. Iako je takvo oblačenje simbolizovalo za nas tada nepoznate ideološke vrednosti, nije nam smetalo. Naprotiv.

Uglavnom sam bio odličan i vrlodobar đak. Učiteljicu, već stariju ženu, zapamtio sam po strogoći. Kada ne bih nešto dobro uradio, znala je da mi počupa kosu ili male zulufe koje sam imao na licu. Takođe, uz očevo odobrenje, imala je pravo da me nekim svojim prutom više puta udari po otvorenim šakama, za kaznu, kada bih to po njenim merilima zasluživao.

Već tada sam se isticao u sportskim aktivnostima sa loptom ali i u gimnastici. Negde već u V razredu počeo sam da treniram rvanje, koje je tada u celoj zemlji bilo veoma popularno. Inače je Pančevo, u tom vremenu 60-ih godina prošlog veka, slovilo za sportski grad. Posebno su bili razvijeni boks, rvanje, gimnastika i rukomet…

Sa karateom u Pančevu nisam imao kontakt, iako su braća Jorga već tada osnovala karate klub Dinamo. Ali, u nekoliko navrata sam u sali DTV Partizan video neke mladiće da vežbaju meni tada nepoznate tehnike u nekim čudnim belim „odelima“.

Svaki pokret izvodili su uz grleni uzvik (kiai). Sve mi je to bilo potpuno strano i nisam stekao neki poseban utisak. Tek kasnije, preseljenjem u Beograd, shvatio sam da sam se u Pančevu sreo sa novom borilačkom veštinom koja će mi izmeniti život.

Dolaskom u Beograd 1968. i očevim novim poslom u generalštabu vojske Jugoslavije, trajno smo rešili pitanje stanovanja. Teško sam prihvatio preseljenje na Novi Beograd, koji je tada predstavljao močvarnu pustaru i veliko gradilište. U Pančevu sam ostavio drugove i prvu ljubav iz osnovne škole… Nije mi bilo lako.

U Zemunu sam upisao i završio srednju Mašinsko-tehničku školu, stekao nove drugove i negde pred kraj 1968. upisao karate, koji se trenirao u fiskulturnoj sali škole. To su moji karate počeci.

Sve vreme srednje škole vežbao sam karate i po rezultatima postao poznat u školi i u kraju gde sam živeo. Trenirao sam i u neadekvatnoj podrumskoj prostoriji zgrade, na podu od vinaz ploča, površine ne veće od 10m2. Uspeli smo da tu svoju „salu“ opremimo neophodnim rekvizitima, kao što su džak i makivara… daska za udaranje… što nisu imali ni mnogi zvanični klubovi.

Fakultet za fizičko vaspitanje upisao sam 1973. godine, i to na preporuku svog nastavnika fiskulture iz Visoke vojne akademije u Zagrebu, koju sam upisao kao vojni stipendista, po očevoj izričitoj želji. Taj mi je nastavnik svojim savetima odredio dalji život, predočivši mi da bi za mene, shodno mojim interesovanjima, bilo najbolje da upišem DIF u Beogradu.

Upis i studiranje na beogradskom DIF-u proteklo je uz očevo potpuno ali bezuspešno protivljenje. Uporedo sa studijama, na ovom veoma zahtevnom i napornom Fakultetu, nastavio sam sa intenzivnim i napornim treninzima u karateu. Za vreme studija napravio sam i najveće sportske rezultate, a Fakultet završio u „roku“.

Mogao sam sve da uskladim jer sam imao izgrađenu disciplinu i izrazitu odgovornost prema obavezama. O ambicijama u karateu da i ne govorim. Karate u Jugoslaviji tih godina, kao i u Evropi i svetu, doživljava svoj procvat.

Osnivaju se mnogi klubovi za vežbanje, svaki veći grad je imao svoj karate savez kao i sve naše republike i pokrajine. Za to su bili najviše zaslužni tadašnji zaljubljenici u karate, predvođeni braćom Jorga, Ilijom i Vladimirom, studentima medicine a kasnije i redovnim profesorima Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Ustanovljena su takmičenja i na evropskom i svetskom nivou i tada se činilo da ništa ne može da zaustavi karate kao sportsku disciplinu na putu u porodicu olimpijskih sportova.

Karate, kojim sam okupiran već više od 50 godina, pre svega je samoodbrambena borilačka veština. Uvek ću ga shvatati kao veštinu ili kao umetnost koja svoje tehnike primenjuje golim rukama i nogama. Udarne površine izvežbane su i pripremljene da budu ubojito oružje.

Karate se početkom XX veka, pod uticajem istaknutih majstora sa Okinave, transformiše u sportsku disciplinu, što je pomoglo da karate iz tajnog vežbanja izađe u javnost i brzo postane veoma popularan, prvo u celom Japanu a onda, uz pomoć najboljih japanskih instruktora, i širom sveta i Evrope.

Godinama vežbajući sazrevao sam uz karate. Mogu da kažem da sam, vaspitavajući se na duboko ukorenjenim patrijarhalnim vrednostima i na kodeksima čestitosti i moralnosti, već sa 16 godina bio dosta zreo. Vežbajući i takmičeći se, naučio sam da gubim i da iz poraza ali i pobede izvlačim konkretne pouke. Rano sam shvatio da pošten poraz manje boli od nepoštenog. To me je ojačalo.

Pored svih uspeha u desetogodišnjoj reprezentativnoj karijeri, ali i velikih uspeha na domaćoj sceni, naučio sam da je potpuno istinita poruka koju govore veliki zen majstori – NAJVEĆA POBEDA JE POBEDA NAD SAMIM SOBOM.

U bogatoj sportskoj karijeri, koja je mogla da traje i duže, drago mi je da sam znao i kada je trebalo da se povučem. Uspeh sam uvek shvatao kao podsticaj, ne samo da osvojim novo odličje, već da budem još bolji i sam budem zadovoljan svojim napretkom. Treba znati da sportska karijera traje samo onoliko koliko imaš motiva za uspeh, pobede, nadmetanje. Sve osvojene medalje su satisfakcija za uloženi naporni rad.

Naravno da se sa ponosom sećam svih medalja osvojenih na sedam prvenstava Evrope i četiri svetska šampionata na kojima sam osvojio 12 medalja. Period, prožet napornim treninzima, individualnim vežbanjem i takmičenjima, iznedrio je i jednu izvanrednu generaciju kojoj sam pripadao, generaciju karate majstora koja je pronela slavu naše zemlje širom sveta.

Mislim da smo kao generacija… Z. Božović, D. Dačić, R. Mudrić, V. Dimitrijević, R. Božović… potpuno sazreli na Svetskom šampionatu u Tokiju 1977. godine, gde smo bili „samo“ 4. u borbama ekipno… izgubili od Engleza.

Pre te borbe za 3. mesto sastali smo se u četvrtfinalu sa favorizovanom reprezentacijom Japana i umesto pobede, koju smo zaslužili, izgubili zbog pristrasnog suđenja.

Naime, u borbama Dačića protiv M. Yahare… tada jednog od najboljih Japanaca… i Božovića protiv… čini mi se… Oishiya, bivšeg svetskog šampiona… sudije nisu bodovale tehnike naših takmičara, tendenciozno im poništavajući akcije. Bilo bi 3:2 za nas jer je prethodno Radomir Božović zasluženo pobedio Japanca. Mislim da smo tada ekipno bili spremni za prvake sveta.

Vežbanje karatea, rezultati i stečeni „autoritet“ kao sportiste, značajno mi je pomoglo u tom mom „drugom“ profesionalnom životu. Radio sam kao nastavnik, profesor ili rukovodilac, u više institucijama, počev od Srednje grafičke škole, preko SRC „25. maj“ na Dorćolu, Više škole unutrašnjih poslova u Zemunu do, na kraju pedagoške karijere, Visoke sportske i zdravstvene škole u Beogradu.

Bez preterivanja karate mi je bio „ulaznica“ na velika vrata u sve ove institucije. Odužio sam se tako što sam u svakoj pružao svoj maksimum i u nekima od njih bio i rukovodilac, direktor.

U jednom, veoma stresnom i teškom periodu svog života, uspeo sam, uz pomoć dobrih drugova, prijatelja i kuma, da okončam veoma naporne magistarske i doktorske studije i dam svoj doprinos u razvoju borilačkih veština, a pre svega karate sporta.

Pored po meni značajnog naučno-stručnog opusa koji sam ostavio, izdvojio bih i svoju najnoviju knjigu „Sensei Radomir Mudrić, 100 pitanja – 100 odgovora“, koju sam napisao u koautorstvu sa Nenadom Simićem.

Knjiga je omaž ljudima koji su stvarali karate na ovim prostorima, mojim učiteljima, saborcima i pojavama koje su obeležile to vreme tradicionalnog načina vežbanja, a ujedno i osvrta na najznačajnije naučnoistraživačke projekte na kojima sam radio.

Poseban period rada imao sam u MUP RS, odnosno u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu, gde sam radio kao profesor na predmetu Specijalno fizičko obrazovanje, a kasnije i kao pomoćnik direktora te škole.

Tu sam proveo niz godina u ulozi ne samo profesora na već i kao životni učitelj mladih ljudi koje sam spremao za odgovoran i nimalo zahvalan posao. Tokom rada na VŠUP započeli smo i jedan izuzetan projekat koji se ticao reforme sveukupnog policijskog školstva.

Završni projekt je sadržao desetak naučnih elaborata koji su upućivali na stvaranje Fakulteta policijskih nauka pri Beogradskom univerzitetu, a ne u MUP. Nažalost, tu „bitku“ smo izgubili od ljudi koji nisu želeli istinske promene u školstvu MUP, već kozmetičke, čuvajući tako svoj privilegovan položaj u postojećem sistemu.

U mom „osnovnom“ karate životu, u sistemima borenja, po završetku sportske karijere i napuštanja svih karate institucija, usavršavao sam se sam i bez pomoći učitelja. Težak je put u kome sami iznalazite pravce i metode koji će vas odvesti na višu stepenicu znanja i osposobljenosti.

Najveći problem u mom samousavršavanju nije u sferi intelektualnog rada, već u sferi vežbanja u sali, u borbi sa samim sobom. To je pravi izazov koji traje i dalje.

Obučavajući mnoge u policiji, od studenata do pripadnika specijalnih jedinica, upoznao sam džiu-džicu, veštinu samoodbrane koja se bazira na principima poluga i bacanja. To mi je omogućilo da spojivši dva sistema samoodbrane nađem svoj put koji sam nazvao „KARATE DŽUCU“.

Karate, koji sam vežbao 35 godina, prožet je poznatim samurajskim kodeksom vrednosti. Ono na čemu sam insistirao kod sebe, u razvoju svoje ličnosti, prenosio sam i zahtevao i kod drugih koje sam učio, obučavao i vaspitavao.

To je vrednosni sistem karatea kao borilačke veštine koji je razvijan i usavršavan vekovima unazad. I danas, u ipak mirnodopskim okolnostima, na tim vrednostima treba i dalje insistirati.

Međutim, i pored svega, sumorna je budućnost karatea kao veštine, koja se polako, sa poslednjim živim „samurajima“, ipak gasi i nestaje jer je savremeni sportski karate skoro potpuno marginalizovan.

Kada dođe vreme sumiranja rezultata, ako ste ponosni, onda pred vama uvek postoje novi izazovi. Svrha života je u stalnom ispunjavanju postavljenih ciljeva. Metode i načini dolaženja do cilja u sferi su intelektualnih mogućnosti koje treba razvijati do kraja života.

Za sve i uvek, čak i u dubokoj starosti, treba tražiti i nalaziti smisao. U tom „smislu“ nema „vrha“ ni potpunog zadovoljenja, u bilo čemu, pa ni u karateu, bez obzira u kom obliku će opstati i biti praktikovan.

O sagovorniku…

Prof. dr Radomir Mudrić rođen je 1953. godine u Vršcu. Diplomirao je DIF, a magistrirao i doktorirao iz oblasti fizičke kulture. Kao vrhunski sportista karatista osvajao je šampionske titule na jugoslovenskim, evropskim i svetskim takmičenjima. Kao univerzitetski profesor predavao je na Višoj školi unutrašnjih poslova, Policijskoj akademiji i Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi. Nosilac je visokog majstorskog zvanja 8. dan. Prof. dr Mudrić je autor sopstvenog koncepta obuke poznatog kao karate džucu. Živi i radi u Beogradu.

 

TREBA VAM POSAO ? OSTAVITE SVOJ CV!

BOLE NEKRETNINE – TREBA VAM STAN ILI KUĆA

NOVO – ODRŽAVANJE RAČUNARSKE MREŽE

POLASCI AUTOBUSOM I VOZOM

POLJOPRIVREDNA APOTEKA

x

Takođe pogledajte

Veliko isključenje struje u Vršcu 30. septembra

EPS Distribucija doo Beograd, Ogranak Pančevo, Pogon Vršac obaveštavaju korisnike da će, zbog radova na ...

Facebook