Vršac, bili su ili su „nebeski ratari”

Decenije letenja u Privrednoj avijaciji u Beogradu i Vršcu spojile su ih za sva vremena: piloti i avio-mehaničari se redovno sastaju.

rva nedelja u septembru je rezervisana za godišnji susret pilota i mehaničara nekadašnje Privredne avijacije JAT-a. I ove godine se njih pedesetak okupilo na sportskom aerodromu Lisičiji Jarak, razmenili široke osmehe zadovoljstva, tople reči kakve razmenjuju samo stari prijatelji, bujicu sećanja, zajedničkih uspomena i dogodovština. Sa strane gledano, bili su kao skupina razdraganih tinejdžera, koji su glasno čavrljali, ponekad uskačući jedni drugima u reč, smejali se i radovali.

Većina ih je u poznim godinama, od šezdesetih do devedesetih.

Prva škola

Najstariji su Budimir Buda Babin, sa 94. i Bogoljub – Boća Višnjić, sa 93 godine. Obojica su se krajem Drugog svetskog rata, kao omladinci, prijavili u partizanske redove. Buda, rođeni Zrenjaninac, koji i penzionerske dane provodi u rodnom gradu, posle rata se u SSSR-u školovao za pilota, ali i za mehaničara instrumenata i radio-telegrafistu. Boća je bio u pratećem bataljonu Vrhovnog štaba i kasnije u Generalštabu. Kasnije su se obojica našli u Vazduhoplovnom centru u Rumi, Buda kao nastavnik letenja, Boća kao kursista, potom i u Vršcu, gde je 1954. formiran Savezni vazduhoplovni centar. Buda je dugo godina bio u Aero-klubu Zrenjanin, odakle je prešao u Poljoprivrednu avijaciju u Vršac.

Boća je nekoliko godina bio instruktor letenja na Lisičijem Jarku, nekoliko godina u Privrednoj avijaciji Beograd i potom kapetan i instruktor u JAT-u. Ostao je upamćen po tome što je bio prvi pilot koji je iz Privredne avijacije ušao u krug pilota putničkih aviona i time otvorio put ostalim kolegama. Samo od 1961. do 1978. čak 36 pilota je iz privredne avijacije prešlo u saobraćajnu. Svi oni su postali vrhunski piloti i instruktori i do izlaska iz škole mladih pilota iz Pilotske škole JAT-a – kasnije akademije, godinama su bili nosioci civilnog saobraćaja.

Na ovogodišnje okupljanje Bogoljub Višnjić Boca došao je sa svojim kumom Miroslavom Mikom Isakovićem, proslavljenim sportskim vazduhoplovcem, dugogodišnjim pilotom i svojevremeno direktorom Privredne avijacije. Uz put, Boća priznaje da tri noći nije mogao da spava od uzbuđenja pred susret sa starim drugovima.

Veterani: Budimir Babin i Bogoljub Višnjić

Kada je došao na aerodrom, kleknuo je poljubio pistu na kojoj je, kao instruktor letenja na jedrilicama i avionima proveo nezaboravne mladalačke godine. Tu je stekao najbolje prijatelje, upoznao buduću suprugu, koja je takođe bila padobranka i jedriličarka.

Sličan je put Franca Pintara, pilota i direktora Letačke operative. On i Višnjić su ovde svojevremeno učestvovali u postizanju jednog svetskog rekorda, koji do danas nije oboren. Naime, padobranac Janko Lutovac, u jednom danu napravio je 137 skokova, od čega mu je komisija priznala 132, jer su članovi komisije zakasnili, pa mu nisu priznali prvih pet skokova. Boća i Franc su od jutra do večeri naizmenično leteli na avionu PO-2, iz kog je Lutovac skakao, tako da su i oni toga dana imali po 68-69 letova.

Na aerodromu smo sreli i Mladena Miću Milićevića, vicešampiona sveta u preciznom sletanju na cilj sa 100 metara 1954. u Francuskoj i potom u Čehoslovačkoj. Bio je te godine i državni prvak, osvojio je brojne medalje na međunarodnim prvenstvima… Kao vazduhoplovni pedagog, odškolovao je mnoge generacije padobranaca, a bio je i instruktor padobrancima u indonežanskoj vojsci, u kojoj je zaradio čin pukovnika i status počasnog građanina Džakarte. Kasnije u JAT-u, bio je pilot i instruktor na mnogim avionima, počev od najmanjeg DC-3 do najvećeg DC-10.

Živa Frenc, državni prvak u jedriličarstvu 1972. i učesnik na 53 državna, tri svetska i pet evropskih prvenstava u jedrenju jedrilicom, gotovo ceo radni vek je proveo kao pilot u JAT-u, na kraju karijere na avionu DC-10. U vazduhoplovstvu je ostao i nakon penzionisanja. Pored ostalog, osnivač i vlasnik aero-kluba „Vaja”.

Padobranci, jedriličari, instruktori…

Iako dosta mlađi od ostalih, Dobrica Božić, državni prvak u motornom letenju, učestvovao je u radovima u Sudanu, kasnije je prešao u saobraćajnu avijaciju. Susret nije propustio ni Zdravko Lukić, koji je bio i direktor Poljoprivredne avijacije u Beogradu.

Na Lisičijem Jarku smo sreli pilota Boška Petrovića, jednog od retkih živih učesnika ekspedicije u Sudanu, kao i Petromira Mikija Miškovića, koji je ceo svoj radni vek posvetio sportskom i školskom vazduhoplovstvu. Bio je padobranac, jedriličar, pilot, nastavnik padobranstva, reprezentativac u vazduhoplovnim sportovima…

Iz Sarajeva je došao Edžnan Keza Kezman, koji se školovao u Vršcu, ali je sticajem okolnosti, umesto u vazdušnom saobraćaju, karijeru započeo i nastavio kao pilot u Poljoprivrednoj avijaciji Vršac. Ne propušta priliku da se sretne s prijateljima iz bivšeg kolektiva, ma gde da su.

Ovi avioni su korišćeni i za suzbijanje komaraca

Među svim ovim bivšim aktivnim pilotima rado viđen i čest gost, pa i ovoga puta, bio je Milorad Mića Isailović, foto-reporter i urednik fotografije u „Politikinom” listu „TV Revija”, ali i jedriličar i padobranac

Nad njivama i šumama

U Jugoslaviji je svojevremeno bilo nekoliko organizacija poljoprivredne avijacije: ona u Beogradu u najboljim godinama imala je dvadeset tri aviona gruman, tri antonova i desetak dromadra M-18, a vršačka tridesetak letelica. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, 35 pilota i 50 mehaničara nekada su tretirali i do milion hektara poljoprivrednog i šumskog zemljišta u zemlji, ali i u Africi. Leteli su od januara do kraja maja da bi iz vazduha obezbedili prihranu i zaštitu poljoprivrednih površina. Deo flote je ovaj posao radio u Egiptu, Libiji, Tunisu i Sudanu, od leta do zime, a avioni koji su ostajali u zemlji bili su angažovani na zaštiti od komaraca i gaženju požara…

Do Sudana avionom četiri dana

JAT-ovi piloti bili su angažovani na zaštiti pamučnih polja u dolini reke Nil u Sudanu. Da bi stigli do svog novog „radnog mesta” piloti, predvođeni Mićom Milićevićem, na AN-u 2, inače, tada kapetanom na boingu 727, i Dobricom Božićem, u Grumanu, morali su da prelete put dug oko 4.500 kilometara. Put je vodio preko Skoplja — gde je izvršeno prvo napajanje gorivom — do Herakliona, zatim drugog dana do Kadra, trećeg do Luksora i četvrtog, preko peščanih dina, do Kartuma. Preko brda i dolina, Egejskog i Sredozemnog mora i vrele pustinje letelo se oko 35 sati. Bio je to najduži let koji je Privredna avijacija preduzela ikada.

U eskadrili je bilo sedam malih aviona Gruman, posebno pripremljenih za dug let: rezervoari za hemijska sredstva su pretvarani u rezervoare za gorivo, ugrađene su električne vibracione pumpe, koje su, u toku leta, gorivo iz hemijskog rezervoara pretakale u krilne rezervoare… Grumani su leteli u koloni po jedan, a ispred njih je kao predvodnik leteo AN-2, koji je bio opremljen dodatnom opremom za duge letove: navigacijskim uređajima, gumenim čamcima i ostalom savremenom opremom. Ovaj avion je bio zadužen i za pružanje pomoći u slučaju nezgode malih aviona. Zbog mogućnosti da neko od pilota ostane negde u pustinji ili na pučini; da otkaže motor ili se desi neka druga nezgoda, prethodno su obavljena mnogobrojna uvežbavanja, proučavanja i uhodavanja. Na sreću, sve je proteklo u najboljem redu.

Izvor Politika

 

 

x

Takođe pogledajte

OFK Vršac igrao na svom terenu sa Bečejom

Fudbalska prvenstvena utakmica, 10 kola, Srpske lige Vovodina, između Vršca i Bečeja, posle veoma lepe ...

Facebook