Vršac, PRIČE IZ VOJVODINE: Sa deda Nikolom nestali sarači (FOTO)

Izrada kvalitetne konjske opreme zamrla u južnom Banatu pre šest godina. Za zvanje majstora trebalo šest godina, kao za lekara.

DOK je poznati majstor Nikola Sabo bio živ, u Vršcu je živeo i sarački zanat. Iako je odavno bio u penziji, on je do sudnjeg dana svakog prepodneva, bar na po sat vremena, otvarao vrata svoje male radionice, kako bi svom zanatu produžio vek trajanja. Jer, znao je da će sa njim i sarači zauvek otići u zaborav. Tako bi i te 2013. godine, kada je preminuo. Bilo mu je 86 leta.

Deda Nikole više nema, a ni zelenih dvokrilnih drvenih vrata u Kumanovskoj ulici broj 5, iza kojih su se krile sve tajne ovog zanata. Skromna radionica, koju je još davne 1928. osnovao njegov otac Mikloš, sada je pretvorena u moderan lokal za izdavanje, bez ikakvog obeležja da je baš tu radio poslednji vršački sarač. Nema više ni udruženja zanatlija, koje bi o tome povelo računa.

A nekada su sarači bili veoma cenjeni i imućni majstori, naročito u 19. veku, kada se upotrebljavala raskošno ukrašena konjska oprema. Porudžbine su se tada radile i po pola godine unapred, za šta viđeniji Vrščani nisu žalili novac. Vešte majstorske ruke izrađivale su i bisage, kubure, pletene kandžije i remenje, a kada su šezdesetih godina prošlog veka tom zanatu priključeni i sedlarski i tašnerski zanat, saračima je zakonom bilo dozvoljeno da prave i kofere, galanteriju od kože i vinila, kao i cirade za kamione.

Sve se izrađivalo isključivo ručno. Zato je bilo izuzetno važno da majstori imaju kvalitetan alat, koji su uglavnom nabavljali u Nemačkoj. Otud i pretežno nemački nazivi za alatke – šilo, šestar, čipkajz, šnirač, kanciger, šilft, colštruk metar…

– Posao nije bio fizički težak, ali je iziskivao veštinu, strpljenje, kreativnost i, pre svega, poznavanje materijala. Da bi mogla da se koristi za izradu konjske opreme, koža je istovremeno morala da bude elastična i čvrsta. Zato je, recimo, za amove uglavnom korišćen goveđi blank ili blusplat – objasnio je svojevremeno Nikola Sabo za monografiju vršačkog muzeja “Sarački zanat u Vršcu”.

Mikloš, otac Nikolin, u radionici na frontu u Prvom svetskom ratu, Foto Gradski muzej Vršca

On je, inače, bio jedini živi svedok svih saračkih prilika u gradu, pa su tako i kustosi upravo od njega doznavali kako je taj zanat funkcionisao. Za sticanje majstorskog zvanja, govorio je, trebalo je da prođe oko šest godina – dve-tri godine se šegrtovalo, a tri godine je trajalo “stranstvovanje”, tj. usavršavanje veština u radionicama u drugim gradovima i zemljama. Poslednji čin je bilo polaganje pred esnafskom komisijom.

– Učenici su morali da izrade određeni predmet, koji se nazivao remek rad. Ukoliko bi on bio dobro ocenjen, dobijali su majstorsko pismo i postajali članovi esnafa – prisećao se deda Sabo, koji je majstorsko pismo dobio 1952. godine, a već sledeće počeo samostalno da radi.

Nikola Sabo, poslednji vršački sarač u svojoj radionici 2007., Foto Gradski muzej Vršca

Isprva je izrađivao zaprežnu opremu i ćemere, a od 1975. pa do penzije 1989. godine radio je samo saračku galanteriju – kaiševe, okovratnike i povoce za pse, futrole za noževe i pištolje… Bio je jedini vršački zanatlija, koji je za svoj višedecenijski rad dobio zlatnu plaketu Sindikata zanatstva, usluga i samostalnog preduzetništva Srbije.

Međutim, nikada nije imao šegrta, jer je posle Drugog svetskog rata ovaj zanat polako počeo da se gasi. Potiskivanje konjske zaprege, modernizacija poljoprivrede i pojava plastičnih masa smanjili su potražnju za njihovim proizvodima. Sarači, kojih je u to vreme u Vršcu bilo sedmoro, postepeno su zatvarali radionice. Sabo to nije učinio, uprkos svim teškoćama. Kao zanatlija je i dočekao penziju, a sve što je posle toga radio, bilo je za njegovu dušu i – istoriju.

Diploma Nikole Saboa i majstorsko zvanje, 1952.

RADIONICA PRAVI MUZEJ

RADIONICA Nikole Saboa bila je poput malog muzeja, jer je tu čuvao stogodišnje alatke, koje je još njegov otac kao šegrt dobio od svog majstora Hanela. Bilo je tu i njegovih rukotvorina, koje odavno nisu bile u upotrebi, zatim starih bečkih kataloga iz 1903. i nemačkih saračkih novina, kao i saračkih mustri, koje su se davno koristile. I sam je predstavljao relikviju i idealno se uklapao u taj ambijent.

Tabla ispred nekadašnje radionice majstora Nikole

Na vašar i čašicu razgovora

VRŠAČKI sarači su svoje proizvode uglavnom prodavali na pijaci i vašarima, ali ne i deda Nikola, budući da je njegova radionica bila na dobrom mestu, na putu do pijace. Čak i kada nije imao posla, prolaznici su navraćali kod njega na “čašicu razgovora”.

Izvor Novosti

 

 

x

Takođe pogledajte

Upis novih učenika u Poljoprivrednoj školi Vršac

Delić atmosfere sa upisa đaka prvaka u Poljoprivrednu školu “Vršac”. Svim prvacima želimo da u ...

Facebook