Istinita priča o vojniku iz Vršca, za vreme rata na Kosovu

„Ovo nikada nikome nisam ispričao, sve do danas – nakon dve decenije…”

Fotograf V.B podelio je svoje sećanje sa ratnih dešavanja na Kosovu i Metohiji.

„Na Kosovu i Metohiji sam se nagledao svega, ali nikada nisam video da neko stane sam, goloruk pred njih… Oči u oči…

Ovo nikada nikome nisam ispričao, sve do danas – nakon dve decenije…

U vojsku sam se prijavio sam, bez znanja roditelja sa svojih 18 godina u junu ’98. Obuku sam završio u Vršcu za vozača tenka. Otac bez mog znanja, preko veza pokušava da me ostavi u Vršcu kao instruktora vozačima, da bih ja izbegao odlazak na KiM, hvala Bogu nije u tome uspeo – što mi je drago. Otišao sam sa svojim drugarima gde je trebalo – nakon dva i po meseca sam prekomandovan u kasarnu „Kosovski Junaci” kraj Prištine.

Moj vod pripadao je snagama 1. mehanizovanog bataljona 15. oklopne brigade Prištinskog korpusa. Od prvog dana dolaska na KiM, imali smo i ispunjavali smo razne zadatke. Iskren da budem , ne sećam se imena sela koja smo oslobađali, svaki dan nam je bio isti. Dani na terenu bili su prožeti stalnim tenzijama i neizvešnošću, sukobi sa ŠTS su bili redovni, kao i napadi „civila” sa vatrenim oružjem na našu jedinicu… OSCE su to, naravno, posmatrali – ali sve u njihovu korist. O ovim stvarima ne vredi detaljno pričati, to su bili podmukli napadi koji su se svakodnevno dešavali.

U februaru mesecu ’99 smo imali česte uzbune… Mart je počeo isto, ali jedna je bila prava.

Počela je agresija NATO pakta na našu zemlju.

Tenkove smo, kao i svu tehniku dislocirali iz kasarne pre samog početka na rezervne položaje, svaku noć smo davali mrtvu stražu, svaku noć… Čak smo čuli i ljudske korake, zapravo to su bili samo ježevi… Bespomoćno smo posmatrali kako nam zverski tuku kasarnu. Koliko puta smo sedeli svi zajedno i baš zbog takvih, kukavičkih napada, pomislili „hajde uđite kopneno”, to je jedan od razloga što sam onako reagovao na onog Britanca.

Bombardovanje, NATO, RTS

Bombardovanje, NATO, RTS

Medijsko saopštavanje, o kojima smo imali saznanja – Srbija je sravnjena sa zemljom – ali to nije uticalo na naš moral ni u jednom trenutku agresije!

U toku napada smo bili locirani u blizini kasarne, sve vreme. Svaka sekunda je bila kao godina, svaki dan kao vek. Zaista smo konstantno besmpomoćno gledali sve, mi smo bili spremni za kopnenu agresiju, ne za ovo što smo posmatrali. Kada se gleda, realno, šta je naš PVO uradio – to su sitnice, naspram onoga šta su oni nama uradili. Gledao sam sa zemlje kako PVO tuče projektilima po nebu, sve je to bilo herojski. Koliko su samo tomahavki oborili, tu sam bez teksta… Znam da ovima ljudski životi nisu bitni, uglavnom su bombardovali noću…

Nismo imali nekih akcija u toku agresije, bili smo školski ukopani i maskirani. Čuvali smo i ljudstvo i tehniku.

Gubici su bili minimalni, čak smo ih više imali ’98.

Došlo je do potpisivanja sporazuma u Kumanovu, kraj je agresije, dobili smo nova naređenja…

Počelo je dislociranje naše vojske sa prostora južne srpske pokrajine. Ja sam rodom iz Zrenjanina, zapravo iz Perleza. Moj grad jeste Zrenjanin, ali u tom trenutku je i Priština moj grad – u mojoj zemlji!

PUŠKA JE NA ZEMLJI!

Sa kamionom sam krenuo iz pravca Dragodana ka kasarni koja je sravnjena sa zemljom, gde nailazim na razjarenu rulju, nazovi stvari pravim imenom, Šiptari. Moja 150-ka je gađana kamenicama i ciglama konstantno, čak je u jednom trenutku (po meni Šiptar od 15-ak godina) skočio na kabinu… Odvratne scene, neponovljive. Nailazim na britansku kolonu, njihovih oklopnih vozila… Dešava se da Šiptari slave njihov dolazak, mahanje zastavama – opšta histerija, a mene hoće da linčuju…

Nisam mogao da prođem od bahatih Britanaca i zaustavio sam kamion ispred njihove kolone!

Odlučio sam da izađem iz kamiona, jer ih se ne plašim. Kao što se nisam plašio, ni njihovih bombi, aviona.

Naš rečnik je jako bogat, pogotovo psovkama. Britancu sam rekao sve što sam mislio i osećao što mi je srce nalagalo, sve što radim – radim iz srca. Sve mu je bilo rečeno na našem jeziku, nemo me je posmatrao, možda bi sve to i ostalo na tome – da se nije cinično nasmejao…

Bombardovanje, NATO, RTS

Bombardovanje, NATO, RTS

U tom momentu se samo razmišljam da li po faci ili po pušci, stvarno u tom trenutku nisam puno razmišljao i puška je završila na zemlji. U tim sekundama sam video samo rulju pacova oko sebe, koji su bili oko tih manekena u uniformama. Britanac je imao jako ružnu facu, ako vas baš zanima. Nema smisla da mu menjam lični opis… Rekao sam mu šta sam imao, jednostavno mora da zna da nismo onakvi kakve su nas predstavljali mediji u svetu. Pre nego što sam ušao u kamion, pogledao sam prema njemu, imao je pušku u ruci – ipak se on prvi sagao.

Neko reče ‘mlad, dičan i ponosan’ – nije pogrešio, imao sam 19 godina, bio sam tenkista.

Produžetak vojnog roka sam odslužio u Kuršumliji, kao većina mojih drugova – zapravo kompletna armija. Tada sam, tek, prvi put izašao kao VOJNIK u grad… Bilo je neprocenjivo!

Žao mi je što više nema redovnog služenja vojnog roka, ipak mislim da su dečaci posle služenja postajali muškarci.

Stvari oko Kosova i Metohije su jasne: Izgubljeno je samo ono, čega se sami odreknemo!

Izvor Alo

 

 

x

Takođe pogledajte

POZIV ZA 34. JESENJI USPON NA GUDURIČKI VRH

Već 34 godine naše društvo organizuje tradicionalnu akciju uspon na najviši vrh Vojvodine, Gudurički vrh, ...

Facebook