U SRBIJI BILA MINIMALNO PLAĆENA, PA JEDNOG DANA NAPUSTILA SVE: Svetlana (32) iz Bele Crkve otišla u daleku Kinu da deci predaje engleski! Ali da li se pokajala?

Zovem se Svetlana Ristić i moj život u Srbiji bio je prosečan. Iako sam po struci strukovni menadžer, bavila sam se raznim poslovima. Radila sam u privatnim firmama i uvek sam bila odgovorna i savesna radnica. Davala sam svoj maksimum, bila minimalno plaćena, ali sam verovala da će se taj trud isplatiti. Ali nije i mislim da nikada i ne bi.

Ovako počinje svoju nesvakidašnju priču Svetlana Ristić (32) iz Bele Crkve, koja je napustila Srbiju i rešila da svoju sreću potraži u dalekoj Kini. Počela je da radi učiteljica engleskog u gradu Dalian i, kako kaže, to joj je bila najbolja odluka u životu.

 

 

“Da, nervirala sam se i da, bila sam i očajna zbog toga što imam 32 godine i što nisam znala šta mogu da uradim kako bi mi krenulo na bolje. A onda, jednog dana, umorna od svega, shvatila sam da sam više ne mogu da krivim „sudbu kletu“ za sve svoje nezadovoljstvo, već da je vreme da tu istu „sudbu“ uzmem u svoje ruke. I uzela sam je. Odlazim iz moje Bele Crkve, odlazim iz Srbije.

Pošto sam znala da ni u Evropi nije bilo bajno i da je sve teže naći posao, odlučila sam da svoju sreću potražim u dalekoj Kini. Kako mi je to palo na pamet? Pa u Kini imam prijatelja Mira koji već godinama radi kao učitelj engleskog u vrtiću i školi. Kontaktirala sam ga i on me je vrlo brzo uputio na firmu koja povezuje učitelje engleskog jezika sa agencijama u Kini, a koje ih dalje raspoređuju po celoj zemlji.

Daleki put

Brzo su me kontaktirali, obavili smo razgovor i za samo par nedelja su mi javili da sam primljena. I onda šok. U isto vreme bila sam presrećna i uplašena. Nisam znala šta me čeka. Idem sama na put, biću čak 12.500 kilometara daleko od kuće. Ali, ipak, čvrsto sam verovala da radim pravu stvar i da će sve biti u redu. I bilo je. Pripremila sam potrebnu dokumentaciju, dobila vizu, kupila avionsku kartu od oko 630 evra i došla u Kinu.

 

 

Put je trajao oko dva dana. Presedala sam u Moskvi i Pekingu. Bilo je naporno, ali mene je toliko radio adrenalin, da u tim trenucima umor nisam ni osećala. Tačno 21. avgusta stigla sam u Dalian, moju prvu stanicu. Bilo je potpuno nestvarno! Ja u Kini na obuci za učitelja engleskog sa ljudima koje ne poznajem i jedino zajedničko nam je da nas je ista muka naterala da napustimo rođenu zemlju.

Nakon završene obuke, 1.septembra stigla sam na svoje odredište. Grad Ezhou, povincija Hubei centralna Kina. Gradić od oko 500.000 stanovnika, nalazi se blizu Vuhana, glavnog grada provincije Hubei. Kroz njega protiče reka Jan Ceng Jang. Prepun zelenila, sa nekoliko velikih jezera, puno mostova… Moj prvi utisak, a i dalje je ostao isti, da sam ušla u bajku.

 

 

O Kini i Kinezima nisam znala mnogo. Svo predznanje koje sam ponela sa sobom bilo je iz filmova i bloka 70. u Beogradu. Vrlo brzo sam zaboravila na ono malo predrasuda o njima koje sam ponela sa sobom i prepustila se neposrednom upoznavanju ljudi koji nemaju nikakvih sličnosti sa nama, a koji su nestvarno dobri, tradicionalni, sa vrlo jasnim pravilima koja ih vode kroz život.

O njihovom vedrom i pozitivnom karakteru mogla sam da donesem zaključak još onog dana kada su me na aerodrumu dočekale nasmejana direktorica Epl i moja asistentkinja Džojs. Da, one imaju i kineska imena, ali svako sebi da i englesko ime koje želi, jer su i njima kineska preteška za pamćenje. Posle večere dobrodošlice pokazale su mi stan koji su iznajmili za mene. Prelep, prostran, sa dve spavaće sobe. Samo za mene. Besplatno. Opet sam mislila da sanjam.

Prvi radni dan u vrtiću

Vaspitači su čekali u jednoj sali da me upoznaju i požele mi dobrodošlicu. Ulazeći u salu očekivala sam rukovanje sa svima, međutim, tih 35 mladih, sada već mojih dobrih koleginica, potrčalo je ka meni i počele su da me grle. Taj osećaj ne mogu da opišem. Znate, nalazite se u novoj, stranoj sredini, noge vam klecaju od uzbuđenja i straha da li ćete biti prihvaćeni, a oni vas tako dočekaju. Plakala sam od sreće.

 

 

Drugi dan sam se upoznala sa roditeljima, a treći sa decom. A deca su neodoljiva. Non stop mi govore da me vole i dive se mom dugačkom vratu i krupnim očima. Potpuna atrakcija je bila kada sam jednog kišnog dana iskoristila suncobran koji je bio u dvorištu da zastitim decu od kiše dok su izlazila iz autobusa. Nista ja tu veliko nisam uradila, ali za njih je to bilo ogromno. Delili su to po na društvenim mrežama, zahvaljivali se. Bila sam veoma iznenađena jer zaista nisam očekivala takvu reakciju.
Tako sam na rođendana moje pokojne majke dobila tortu u znak sećanja na nju, što me je posebno dirnulo.

Moj žvot u Kini nikako nije prosečan. On je predivan. Radim divan posao, a plata mi je tri puta veća od prosečne srpske plate. I jeftinije je nego kod nas. Recimo, kompletan ručak u restoranu, od predjela do deserta, je oko 500 dinara. Feniranje duge kose, sa sve masažom i pilingom glave je oko 300 dinara. Struja za ceo mesec u grejnoj sezoni je oko 3.000 dinara.

Navikavanje na svakodnevni život

Ipak, uz sve ove blagodeti, najteže sam se navikla na hranu. I još se navikavam. Jedu mnogo, mnogo ljuto i ta hrana veze nema sa onim što se u Srbiji zove kineska klopa. Kod njih ne postoje hleb, sir, sendviči, jogurt… Oni za doručak jedu supu sa nudlama. Na to mi je bilo najteže da se naviknem.

Čeznem za burekom i sedvičem. Srećom, postoji Mek i KFC, pa odem tamo kada me uhvati nostalgija. I veoma su gostoprimljivi. Cene i poštuju strance, a ja sam jedini stranac u Ezhou. Malo je reći da se osećam kao kraljica, jer me bukvalno tako i tretiraju. Na ulici me često zaustavljaju da se slikaju sa mnom i govore mi da sam prelepa. Komšiluk ispred zgrade zanemi kada prolazim, pozdravim ih a oni se svi srećno osmehnu i uzvrate mi pozdrav.
To ponekad zna da bude neprijatno, jer gde god da se pojavim svi gledaju u mene. Mislim da bi isti šok kod ljudi izazvala i Džej Lo kada bi se pojavila u mojoj Beloj Crkvi.

 

 

Muškarci mi prilaze, najviše im se dopadaju moje plave oči i plava kosa. Ljubazni su, dele komplimente, pitaju moje drugarice da li bih želela da popijem piće sa njima. Jesu fini, ali na tome se sve završava.

Iako sam ovde sama i jedini sam stranac u ovom gradu, ne osećam tako. Imam prijatelje koji mi svakog dana pokazuju koliko me vole i poštuju. Nekad pomislim da nije bilo lako ostaviti sve i otići tako daleko, ali da mogu, opet bih isto uradila.

 

 

Odlazak u Kinu bila je moja najbolja životna odluka”, završava Svetlana svoju iskrenu ispovest.

Izvor Kurir

 

 

Pošaljite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.

x

Takođe pogledajte

MK Fintel Wind kod Vršca otvara svoj treći i najveći vetropark u Srbiji „KOŠAVA 1“

SVEČANO OTVARANJE NAJVEĆEG VETROPARKA KOMPANIJE MK FINTEL WIND MK Fintel Wind, zajednička kompanija italijanske Fintel ...

Facebook