Vatin selo u kojem je sat stao još devedesetih

Kako je nama Vojvođanima sve ravno od Fruške gore pa do Vršačkog brega, a taj južni deo Banata nam deluje kao da je na kraju sveta, jedne nedelje rešismo da malo istražimo i taj deo naše pokrajine.

Tragajući za selima u tom kraju, obišli smo popriličan krug po vršačkoj opštini, ali bez uspeha… I već na izdisaju, pokisli i umorni, razmišljali smo da li nam je bolje da se vratimo kući i neki drugi put pokušamo da se vratimo, ili da ipak damo još jednu šansu južnom Banatu koji nas je namučio. Onda nam je sinulo, kako sunce tako i ideja, da možda probamo da zakucamo na vrata pograničnog mestašca zvanog Vatin.

Prva osoba koju smo sreli, a koja nam se poprilično obradovala, ipak nije bila raspoložena za priču, što je nama delovalo kao još jedan iznenadni pljusak. Lutajući i dalje po praznim ulicama Vatina, divili smo se skockanom i sređenom seocetu. Prodavnica, sa rafovima tužnijim nego devedesetih, navela nas je na misao – kako li ljudi ovde zaista žive?!

I, da li je onoj pašteti, koju smo videli kroz zamagljen i izlepljen izlog, možda prošao rok trajanja? Betonske stolice i sto ispred radnje zvrje prazne, sve dok pod taj hlad nije seo dekica koji takođe nije želeo da priča sa nama. Boli ga noga pa nije raspoložen, uveravao nas je, a mi smo bili ubeđeni da od Vatina nema baš ničega i nikoga za nas.

„Hoćemo li da prođemo još ovom ulicom?“, predložio je kolega, što se ispostavilo kao najbolja ideja u poslednjih pola sata lutanja po tom mestu.

Tako naiđosmo na Ištvana Bakaija koji je u dvorištu brao jagode, a kada je čuo da grmi, rešio da uđe u kuću, ali je ipak završio na ulici…

„Ne volim ja da pričam“, odbija deda Ištvan saradnju, a mi ga ubeđujemo da baš volimo da slušamo i da ga nećemo pustiti da mrdne odatle dok nam makar nešto ne ispriča.
Nasmejao se, šta bi drugo, i počeo da se priseća…

„Vidite kako ovde izgleda, nema ni pola od onoga kako je bilo. Kad sam ja iš‘o u školu, bilo nas je 540 u selu, a sad oko 180, tako sam čuo kad su bili izbori“, veli Ištvan.

A nama je sve teško da zamislimo kako je Vatin bio seoska metropola puna ljudi, a sad skoro bez žive duše. Čak im i ona sirota radnjica radi do podneva, a ranije je bila otvorena i poslepodne. Sad se vlasniku ne isplati da dvaput „tera kola” iz Vršca, kaže naš sagovornik.

U Vatinu žive Srbi, Mađari i Romi koji kupuju kuće u tom mestu i više se nikad ne pojave. Tako je i došlo do toga da više ima praznih nego naseljenih kuća. Rumunija im je na kilometar, ali je došlo vreme da češće Rumuni dolaze u Srbiju nego sto naši idu „preko”.

„Kod Vršca ima keksara, pa kad odemo tamo ne možemo da dođemo na red od Rumuna“, govori Ištvan više u šali nego ozbiljno.

Meštani se uglavnom bave poljoprivredom ili uzgojem stoke, ali sve manje i sve ređe. Nekada su mnogi radili u preduzeću „Panonija” u kojem je Ištvan bio traktorista, a sad je već 20 godina u penziji.

„Ja sam zadovoljan ovde na selu jer mogu da živim od svoje penzije, ali mladi nemaju šta da rade pa begadu odavde. Pre sam držao stoku, guske, svinje, ćurke, sve po redu, a sad malo kokošaka za nas i ćerki da odnesemo u Vršac…“, – kaže sedamdesetšestogodišnji Vatinčanin.

U selu postoji pošta koja radi od marta, dom zdravlja u koji već desetak godina svraća lekar utorkom i četvrtkom, dok lekove kad imaju, kad ne. Ali, zato, imaju dve crkve, pravoslavnu i katoličku, i popove koji dolaze iz Vršca.

Kada su Nemci nakon Drugog svetskog rata otišli sa salaša, iz Vatina, roditelji Ištvana Bakaija kupili su kuću i tu se doselili kada je naš domaćin imao svega tri godine. O nastanku i nazivu sela slabo šta zna, ali je ono što nam je ispričao, bilo dovoljno da nam zagolica maštu.

„Vatin je prvo bio tamo prema Gaju, pa je ondak premešten tamo pre neg’ što se sada uđe u selo, preko pruge, a ovo je sad treće mesto i tu je sigurno bar 150 godina“, priča Ištvan.

Kaže da na bregu nije bilo vode i nisu mogli da buše bunare, a od pruge su se odselili jer su tamo imali problem sa poplavama. A sada retko koja kuća nema bunar, ali ta voda više ne može da se koristi.

„Ne znam kako da vam kažem, da l’ je narod bio kulturniji, il’ šta je bilo, ali mi smo, čak, imali i korzo tamo gore kod pravoslavne crkve. Išli smo da se šetamo, pa je tu bilo gledanja i svake nedelje igranka“, priseća se Ištvan, a obrazi ne prestaju da mu razvlače usne u osmeh pun nostalgije, lepe mladosti i ko zna čega sve još. Naslutili smo da je tu bilo i nešto više od gledanja, što nam je sagovornik nehotice i potvrdio.

„Gledate se i niko nikom ne prilazi. Dobro, priđe se… Ih, kako se ne sećam kako sam prišao svojoj ženi? Pa, lepo…“, objašnjava Ištvan.

Kada je Ištvan otišao u vojsku, otac mu je kupio kuću kako bi, po povratku, mogao da se oženi i imao gde da živi. Tako je i bilo…

„Supruga je došla iz treće ulice. Daleko, bogami“, smeje se naš sagovornik, a mi se zavitlavamo kako nije ni mogao da pobegne sa njom.

Iako se razvedravalo, Iš­tva­nova žena se zabrinula za svog muža, pa smo je videli kako viri kroz prozor.

„Sa’ će da pita: Šta si stao, s kim si razgovarao?“, a nama je tih petnaestak minuta bilo dovoljno da shvatimo da smo se ipak zatekli u pravo vreme na pravom mestu. A Ištvanu da osveži svoja sećanja i, naravno, pozdravi suprugu u naše ime!

Izvor Dnevnik                                                                                                                              Foto: S. Šušnjević

 

 

Pošaljite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.

x

Takođe pogledajte

POČELA VRŠAČKA POZORIŠNA JESEN

Sinoć je u Vršcu otvoren 27. Međunarodni festival klasike “Vršačka pozorišna jesen”. Osim u vrhunskim ...

Facebook