Poslastičarnica ĐORĐEVIĆ u centru Vršca, postoji više od jednog veka

Sedam generacija Đorđevića priprema sladoled još od 1854. godine. Zimi iz reka vadili ledene gromade i sve do leta ih čuvali u podrumima.

U VREME kada nije bilo frižidera i rashladnih vitrina, održavati sladoled u polusmrznutom stanju na visokim temperaturama bila je prava muka i nauka. Sladoledžije su još zimi morale da se pripremaju za letnju sezonu, jer su jedino tada mogle da sakupe velike zalihe santi leda, kojima bi u vrelim danima hladili omiljenu letnju poslasticu.

O tome nam svedoči vremešni Filip (88), pripadnik čuvene poslastičarske porodice Đorđević iz Vršca, čija tradicija vuče korene još iz davne 1854. godine. Sećajući se svojih početaka, kada je pre više od šest decenija od oca Dimitrija učio tajne ovog slatkog zanata, čika File nam prepričava kako su tekle te “zimske pripreme”.

– Kada se vodotoci dobro zalede, sekirama smo lupali debele slojeve leda, što nije bilo nimalo lako. Zatim smo te gromade konjskim zapregama dovozili u ledaru ili podrum, gde smo ih čuvali do kraja leta. Tako smo pripremali vagone ledene mase, bez koje nije bilo moguće hladiti sladoled – pripoveda čika File.

I sama proizvodnja ove i drugih slatkih đakonija tada je bila teška, jer su sve radili isključivo ručno.

– Dobro smo se preznojavali dok smo satima, na smenu, mutili masu za sladoled. U proizvodnju je morala da bude uključena cela porodica i još petoro-šestoro radnika, jer nam je prodaja uvek dobro išla – dodaje iskusni banatski poslastičar.

Danas je situacija potpuno drugačija. Uz pomoć mašina, sve ide mnogo lakše. Samo se jedna stvar nije promenila za više od vek i po – recept po kom nastaje, po oceni mnogih Vrščana, najbolji sladoled u gradu. Naravno, on je porodična tajna, ali nam je čika File za “Priče”, ipak otkrio, jednu finesu.

– Višedecenijsko iskustvo nas je dovelo do zaključka da je za kilogram sladoleda, koji ne može da se zamisli bez mleka, slatke pavlake i jaja, potrebno 16 jaja srednje veličine, 22 kada su sitna, a samo 12 ukoliko su izuzetno krupna. Zato ih pre upotrebe obavezno merimo, kako bismo uvek imali ujednačen kvalitet sladoleda – govori nam pomalo kroz šapat.

Logika im je odlična, jer sladoledi jednostavno nemaju manu. Zato su ih, valjda, Vrščani uvek “pratili”, gde god da su im bile poslastičarnice, s obzirom na to da su se često selili. Doduše, ne svojom voljom.

Trg u Vršcu, mesto prve poslastičarnice Đorđevića

– Sve do Drugog svetskog rata radionica nam je bila u porodičnoj kući, a sladoled, bombone, voće preliveno topljenim šećerom, alvu, ratluk, orijentalne kolače, bozu i limunadu prodavali smo na pokretnim kolicima. Prvu poslastičarnicu otvorili smo posle rata, na tadašnjem glavnom šetalištu, ali smo već posle pet-šest godina morali da se iselimo, zbog urbanističkih promena grada – podseća naš sagovornik.

Braća Slavoljub i Dragoslav, danas, ispred stare poslastičarnice

Đorđevići su uvek birali najatraktivnije lokacije za svoje lokale, koje su gradske vlasti kasnije pretvarale u trgove i šetališta. Zato nijedna zgrada u kojoj su držali poslastičarnice više ne postoji. Sve su srušene. Najduže su se zadržali u sadašnjem, nevelikom, ali sa ukusom opremljenom lokalu na Gradskom trgu. Tu peta generacija Đorđevića, Filipovi sinovi Slavoljub i Dragoslav, nadograđuje specijalitete svojih predaka. Oni su najzaslužniji što na meniju sada imaju stotinak različitih vrsta sladoleda, među kojima su i neobični ukusi maka, grožđa, vina, pirinča i meda.

 

NE MENjAJU RADNO VREME

LETO je kod Đorđevića rezervisano samo za sladoled i limunadu, a zima za šampite, krempite, baklave, medenjake i ostale sitne kolače. Tako je bilo odvajkada, pa će tako, kažu, biti i ubuduće. Poštujući tradiciju, dugo nisu menjali radno vreme poslastičarnice – od devet ujutru do devet uveče. Nedeljom nikada nisu radili, ali poslednjih godina, na zahtev mušterija, lokal otvaraju tog dana od pet po podne, kada je vreme za šetnju po najprometnijem trgu.

MUŠKA TRADICIJA

ZAČETNIK poslastičarske tradicije porodice Đorđević je Vasilije, koji je 1854. godine došao u Vršac sa juga Ohrida i rešio da se bavi baš tim zanatom. Zanimljivo je da su od njega posao nasleđivali samo muškarci – prvo njegov sin Filip, pa unuk Dimitrije, a zatim i praunuk, naš sagovornik, čika File. On je ponosan na to što su posao od njega preuzeli sinovi Slavoljub i Dragoslav, a nada se da će istim stopama krenuti i unuci.

SA TORTAMA KUĆI, U AMERIKU

ĐORĐEVIĆI su više od vek i po stvarali ugled i poštovanje ne samo kod sugrađana, već i kod brojnih stranaca, koji pohode Vršac. Prve generacije stranih pitomaca tamošnje Pilotske akademije sladile su se upravo njihovim slatkišima, koje su po povratku kući uvek nosili u svoju postojbinu. Tako su se vršačke torte i orijentalni kolači jeli u Austriji, Švedskoj, Švajcarskoj, ali i u dalekoj Indiji, Australiji, Dubaiju i SAD. Neki od tih pilota i danas, ako se nađu u blizini Vršca, svrate do Đorđevića, da osveže sećanja na studentske dane.

Izvor Novosti

x

Takođe pogledajte

Otpočeo jesenji kup Vršca u šahu za 2018. godinu

03.12.2018. otpočeo je Jesenji kup Vršca u šahu za 2018. godinu. Podsetimo ovo takmičenje je ...

Facebook