Buran život večitog stranca

Književnik Dragi Bugarčić govori za “Novosti” o romanu “Obdukcija”, čiji je glavni junak autentična ličnost. Životopis vojvođanskog Nemca neobične sudbine, od rodnog Vršca do daleke Amerike

NA književnoj sceni prisutan više od pet decenija, Dragi Bugarčić (1948) je počeo kao pesnik, nastavio kao pripovedač, a zatim se okrenuo romanima i ispisao ih čak 14. U novom, “Obdukcija”, u izdanju “Čigoje”, glavni junak je autentična ličnost Aleksander Saša Lermer, Nemac koji je rođen u Vršcu 1920, a život okončao pretprošle godine u američkom Vodsvortu.

– U Beogradu je Saša učio srpsku Drugu mušku gimnaziju i igrao fudbal za juniorski tim jugoslovenskog BSK-a. O njemu je Nenad Novak Stefanović napisao dokumentarnu prozu, što me je navelo da napišem ovaj roman. Sa Sašom sam često razgovarao telefonom, on je meni slao pisma običnom pošto, a ja njemu elektronskom. Njegov život se odvijao kao roman-film na putu od Jugoslavije preko Nemačke do Amerike gde je kao patolog obavio više od 7.000 obdukcija. U svojim ispovestima on je izveo tu računicu, otuda i naslov. Moglo je i “Autopsija”. Njegova biografija jeste i čas anatomije.

* U romanu ističete da vaš glavni junak nikada nije mogao da pobegne od sudbine tuđozemca?

– Zato je i voleo da čita Kamijevog “Stranca”! Njegov otac Julijus iz Vršca i mati Marija Terezija iz Beča upoznali su se pred Veliki rat kada je on tamo učio slikarstvo. Izrodili su troje dece. Preselili su se u Beograd i stanovali u Savamali gde je Aleksander sa bratom Francom na ranžirnoj stanici pored Save krao ćumur. Porodica je vremenom napredovala zbog Julijusove molerske firme i popela se u Dalmatinsku ulicu, pa u Cvijićevu. Posle gimnazije zbog preloma noge na fudbalskom igralištu upisao je studije medicine na Beogradskom univerzitetu i tu ga je zatekao rat. Prisilno je kao Nemac mobilisan i raspoređen u Belu Crkvu kao lekarski pomoćnik.

* Pišete da je nosio stetoskop i zavoje, a ne pušku…

– Kao i otac, i on je bio antifašista. Julijus je odbio da okupatoru služi kao prevodilac za srpski jezik iako mu je nuđena velika plata, zbog čega nije mogao da dobije nikakav posao i bio je primoran da se vrati u Vršac gde je preminuo u velikoj bedi, gladan. Posle rata, u Minhenu je mladi Lermer završio studije medicine, oženio se i sa suprugom i ćerkom otputovao u Ameriku, gde je u početku radio u fabrici automobila, a kasnije kao lekar. Nije mu se ostvarila želja da se vrati u Vršac.

* Dosta vaših dela vezano je za vaš rodni Vršac. Možda će to biti i u knjizi koju pišete?

– Radim na zbirci priča “Vršac” jer je to za mene i dalje zagonetna varoš o kojoj neko želi nešto bitno da kaže, a ja ne mogu da je odgonetnem, i razvežem klupko u kojem ima svega. Grad vode osobe monologa, koje ne podnose razgovor. Vršac je slika u malom Srbije, nad koji se nadneo moto-mač: što manje stanovnika, više činovnika. U zamišljene 33 pripovetke proteže se misao i priča o Vršcu i gradovima sveta po kojima tumaraju junaci proze u traganju za svojim identitetom. U glavi nose globus kao učilo.

IZDANO I IZDATO

* SVOJEVREMENO ste bili sekretar “Nolita” u vreme velikog uspona ove kuće, kada su urednici bili Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Aleksandar Ristović, Borislav Radović. Kako vam danas izgleda srpsko izdavaštvo?

– Do bola je izdano i izdato. Veliki nekadašnji, jugoslovenski, mamut-izdavači su pojedeni. Sada delaju mali, hrabri pustolovi. Na pamet mi prvo pada “Čigoja”, koji je, uprkos tome što se izdavaštvo velikom brzom komercijalizuje i sebe obesmišljava, u dve knjige objavio izabrana dela velikog pesnika Borislava Radovića. Takvi retki izdavači čuvaju knjigu i njen smisao, čine sve da od nje ne ostane samo spomenik, ili (s)pomen.

 

x

Takođe pogledajte

Gradska kuća Vršca uredjena po standardima za osobe sa invaliditetom (video)

Zahvaljujući gradskoj upravi a na inicijativu Udruženja “PARAKVAD VŠ” Grad Vršac je prilagodio svoju zgradu ...

Facebook